Motivated message

Stani na minut. Prestani da brojis, to su na kraju dana samo nevazni brojevi. Nije bitno pred koliko prepreka si zastao niti koliko puta si se nasao na pogresnom putu. Bitno je da nastavis da koracas i iskoristis trenutak shvatanja greske da je ispravis. I onda, nastavis korak po korak, onim tempom koji ti godi, sve dok se ne vratis tamo gde smatras da pripadas. Nemoj da se osecas obeshrabrenim, ne pravis greke, vec stices iskustvo. Nisi odustao, vec si samo zastao diveci se necemu sto si ugledao. Sada, ustani i nastavi dalje. Tvoj cilj te ceka.

Preskocena prepreka

 Kažu da smo rodjeni kao robovi proslosti i gospodari buducnosti. Odrastajuci, svi sebi postavimo jasne ciljeve. Sta zelimo da budemo i kakvu licnost tezimo da stvorimo.
Nijednog trenutka niko nije rekao da ce put koji vodi ka uspehu biti lak. Bas zato, moramo doneti odluku koji put je ispravan a koji lak. Svako koraca svojim putem, uzurbano jureci svoje ideale.
Svaki uspeh, predstavlja jedan katanac. Za taj isti, postoji samo jedan kljuc. Otkljucavanje tog katanca je ono za cim tezimo. Formirajuci jasan cilj, stvaramo sopstveni katanac. Svaki korak nas menja. Bivamo povredjeni, slomljeni, ali sledeci korak je korak na kom ucimo. Kao da u trenutku postajemo nadprirodna bica kod kojih su sve emocije pojacane. Ako volimo, to radimo svakim atomom svog tela. Isto je i u trenutcima mrznje. I tada se postavlja pitanje, da li ostajemo dosledni svom cilju?
Ponekad imam osecaj kao da se nalazim u slepoj ulici. Zapitam se zato mora biti ovako tesko? Ali onda se setim da sam ja jedini kljuc koji moze otkljucati taj katanac. I zato, necu odustati.
Imam svoj cilj. I svoju motivaciju. Svako jutro se budim i kroz prozor posmatram kako sunce kroz gustu maglu probija tmurne oblake i tako sve dok ih ne nadjaca. Jedna preskocena prepreka. Slika koja mi pomaze da cak i u slepoj ulici pronadjem put dalje.
Lezem.. posmatram nebo puno zvezda. Svaka zvezda prica svoju pricu. Svaka nadjacava tamno nebo. I jos jedna prepreka je proskocena.
A kakvu licnost smo tezili da stvorimo i kakvu smo stvorili.., Videcemo na kraju puta.

Dobro jutro, vec dan a jos malo ce vece. :-)

"Reci mi jednu stvar?
Da imas priliku da se vratis u proslost, sta bi promenio?"
- "Da si me to pitala pre godinu dana verovatno mnogo stvari.. Ali danas sam nekako u tom raspolozenju da sam okej sa svim svojim greskama." ovim porukama mi je pocelo jutro. I bas ovo me je navelo na razmisljanje.
Jeste li vi 'okej' sa svim svojim greskama?
Mislim da je jedan od nacina da se nesto nauci upravo ovaj kada ucimo na svojim ili tudjim greskama. Jer isto tako, covek nikada ne zna kako ce odreagovati u odredjenim situacijama. Cesto se kasnije pokajemo, zasto nisam rekao ovo ili ono, bolje da sam cutao.. Da, postojalo je milion drugih opcija i ko zna koja je ispravna u trenutku. Ali znamo za kasnije. Naucimo. Naucicemo, vremenom.
Ovo je moja "jutarnja" motivaciona poruka svima. Ako pogresite, u redu je. Ustanite i pogresite lepse.

''Da jos nije prestalo..''

Dok u Posti, vidno neraspolozena cekam da platim telefonski racun. Cujem kako me neko iz suprotnog reda doziva..
Okrecem se i zaustavljam sliku u svojoj glavi. Svi se krecu, ali on stoji tu. Te najlepse zelene oci i taj njegov osmeh.
Obrazi mi dobijaju boju, osmeh se sam oslikava na licu, noge podrhtavaju a ovaj dan je upravo dobio smisao.

Stojimo zagrljeni izmedju redova u posti.. Nisam ni svesna kada je prisao, ali znam da samo jedne ruke tako grle.
Na vidno odusevljenje ljudi,na nas zagrljaj, cak sam i preko reda platila svoj racun. Izlazimo iz Poste a ja ne verujem da je tu. Posle toliko vremena. Moja prva ljubav.
Obucen u parno odelo, sto u meni izaziva cudjenje. Vec sam vam rekla da je bio u stilu huligana. Ljudi se vremenom menjaju, verovatno se i on promenio.
"Sestricina mi se udaje danas.."
Da, znala sam to, jer je to svadba za koju su se moji kuci spremali.
" Da, to je, znam, ovaj.." - ovo je mnogo bolje zvucalo u mojoj glavi.. Glas mi podrhtava, on to razume.
" Pa da, prve ste komsije. I ja svasta pricam. Ne znam ni sta pricam. Bas mi je drago da te vidim." da, bilo mu je drago, videla sam sjaj u njegovim ocima koji mi je sve rekao..
"I meni je baaas drago da tebe vidim.. Nema te nigde"
U tom trenutku ne neko tapse po ramenu i cujem samo "Ooo pa snajkaa" da, to je njegov otac. Pozdravljam se sa celom porodicom koja ceka u automobilu.
" Ja sam sada ovde, kada budes slobodna, mozemo da odemo da prosetamo?" dobacuje iz automobila.
"Vazi"  odgovaram.
Nisam bila sigurna da cu zvati.
Stigla sam kuci i zatvorila se u sobu. Slusalice na usima, Merlin i misli koje bezgranicno lete po sobi. Soba koja je opet pocela samo da seca na njega.
Da, u pravu je Merlin. Jos nije prestalo, i nikada nece prestati. To je stvar sa ljudima koje nam daju toliko toga za pamcenje, jednostavno ih je nemoguce zaboraviti.
Nisam isla na svadbu jednostavno mi se nije islo. Mogla sam ceo dan da ostanem u krevetu, slusajuci muziku i pokusavajuci da ne mislim na njega. Ali on je bio, i ostao uporan decko.
"Pa nema te nigde bree, tvoji su ovde, dolazis li?" kao da je morao to da posalje. Morao je da nadje temu za razgovor.Takav je on.
"Ne dolazimm"
-"Zastoo?:("
"Nije mi dobroo.."
-"Nema veze gledacemo se sutra posto nasi vec planitaju rostiljanje. Javi ako ti nesto zatreba"
Necu nista odgovarati. Ionako mi je za danas previse i to sto sam ga videla, sto sam se nasla u njegovom zagrljaju posle toliko vremena, i to sto sam opet pocela da razmisljam samo o njemu i meni..
Uvek sam osecala njegovo nedostajanje. Kada nije kraj mene, kao da deo mene odluta u nepoznatom pravcu. Nikada nisam znala kako, a nikada nisam ni zelela da prekinem kontakt sa njim. Da, najlaksi deo je izbrisati njegov broj, baciti sve zajednicke slike ali u sustini volela sam da bude tu. Da uvek ostane nesto za cime zudim.
Rostiljanje koje se realizovalo tek nakon 15 dana se vec oduzilo. 15 dana se dopisujemo i srecemo u prolazu.
Sada smo tu, sedimo i sa porodicama sumiramo utiske o protekloj godini. Saznala sam da je ocistio godinu, "bacio" se na ucenje, smanjio utakmice.
"A ljubav?" upitah ga.
Nasmejao se i rekao da ne bi o tome pred svima, predlozio je da prosetamo da stdiona.. Kao nekada sto smo radili.
"Sada kada nema nikoga, mozes da pocnes da pricas." rekoh mu kroz smeh.
"Mogu, samo, nije to tako jednostavno. Tesko je priznati nekome svoja osecanja. Mozda me sada ne shvatas, ali, ti si osoba koju sam zavoleo. Veza oko koje sam se trudio, i devojka koju smatram savrsenom. Da, bio sam u medjuvremenu sa nekoliko devojaka. Ali sa svoje 23 mogu da kazem da si ti neko o kome razmisljam kada je soba puna ljudi a to je nedostajanje nekoga.. Kada te trazim u svakoj sitnici, kada kupim zvake i setim se kako si uvek govorila "to su moje omiljene eheehe". Kako sam se svaki put kada bih dosao ovde nadao da cu te sresti. Da cemo sada kada smo i zreliji, i rastereceniji moci da nastavimo gde smo stali. Jer, mozda smo mi raskinuli vezu koju smo imali. Ali sa osecanjima je drugacije. Bar sto se mene tice.."
Muka tisina. Sada sam ja ona koja cuti..
"Ako nije dovoljno, mogu i da pevam?" rekao je kroz salu..
"Volim da te slusam pa se nadam da ces reci jos nesto" i da, zamenili smo uloge. Ja sam zanemela a on je samo ocekivao da nesto kazem.
"Volis li ti mene jos? ..." , cutim.
"Mislim, ja sam spreman na sve, samo reci. Mnogo mi nedostaje dopisivanje sa tobom, tvoja kosa, tvoj osmeh, nasa jutra. Nedostajemo mi ja i ti. Nedostaje mi deo mene koji uzmes svaki put kada se rastanemo. Nista se nije promenilo

Ja tebe volim. Volis li ti mene? "

Rekla sam vam da cemo se sresti. Da proslo je mnogo vremena. Ali sada smo tu.

"Isto kao i prvog dana.. Nista se nije promenilo."

Ne zaboravite, vredi se vratiti svemu sto vas cini srecnima. Kazu da proslost treba da ostane iza nas, tamo gde i pripada. Ali pre nego sto odlucite da postujete neke norme, zapitajte se da li je to nesto proslost?
On nikada nije bio proslost. Bili smo pravi, u pogresno vreme. A sada je doslo pravo vreme.

Leto 2015 moze da pocne.

Buducnost

Dok vec danima sedim  I posmatram prazan papir ispred sebe, razmisljam o cemu bih mogla da napisem sledeci post.  Odlucila sam da to bude tema koja je svima tako bliska, a svi je vidimo drugacije.
BUDUCNOST.
Sigurna sam da ste svi kao mali mastali o tome da budete naucinici, pisci, pevaci, glumci.. Svi smo mi mastali o stvarima koje su nas tada privlacile. Ja sam kao mala htela da budem, ni manje ni vise, nego kuvar.
I tako sam u zanosu svojih zelja uzela plasticnu ciniju, punu secera I stavila na ringlu. Sada se samo divim mami kako je to uspela da ocisti. Da vam ne pricam kako sam ukljucila rernu I usla u nju.. Radoznalo dete.
Sada, kada odrastam, BUDUCNOST, postaje sve kompleksnija tema. Vise buducnost  nije samo posao kojim cu se baviti.
Buducnost- vremenski period koji nastoji a u kom treba ispuniti sebe. Vremenski period u kom moramo da zivnemo i moramo pronaci sebe. A u kom nazalost vecina nesvesno izgubi sebe, I sticajem okolnosti, postaju ono sto nisu zeleli.
Po mom sablonu, karijera je na prvom mestu. Prva stvar koju zelim jeste da se ostvarim na poslovnom planu. Zatim dolazi ljubav, osnivanje sopstvene porodice I briga o clanovima nove porodice.
Zatim nastoji dug put.
Sada, sa svojih sedamnaest, sesnaest, dvadeset godina vreme je da razmislimo o tome sta zelimo. Da izrazimo zelju za necim sto zelimo u zivotu. Vreme je takvo da nam roditelji daju mogucnost da biramo za sebe, pomazu nam da pratimo svoje snove.
Svakim svojim potezom odredjujemo sebi buducnost. I ne smemo dozvoliti da ona zavisi od drugih ljudi.
Mozda sada ne znate sta zelite, ali razmisljajte o tome. Ne mozemo samo isplanirati svoj zivot i cekati da se desi. Jer vreme prolazi, I ukoliko nesto ne ucinimo, ono nece cekati nas..

''To mnogo jače zaboli i ne prestaje.''

Dok sam iz svoje sobi posmatrala, tada najlepši izlazak sunca, na svojim rukama osetila sam pripajanje njegovog tela. Rekao je ‘’Volim te’’ sa nežnim pauzama uzdaha, dodao, ‘’ Ovo, je zauvek’’.
Zaustavljam vreme..
Oči mi se cakle, osećam kao malo dete koje je upravo dobilo slatkiš.Sa svojih sedamnaest, osećam se kao malo dete. On u meni budi tu emociju bezazlenosti, kreira novu mene unutar starog okvira. Uči me da živim. Srce mi lupa kao ludo.
‘’I ja tebe’’.Smogla sam snage I izustila reči koje nisu morale da budu izgovorene, jer on je to znao a meni,tada, više nije bilo potrebno.
Nakon kratkog sna,osećam njegov poljubac –‘’Idem,čućemo se posle..nemoj da ustaješ’’ ide ka vratima,namrgođenog lica jer mu oblačenje majice danas baš I ne ide od ruke. Zastaje, ‘’Tako si lepa’’, I sa najlepšim osmehom koji sam ikada videla izlazi iz sobe. Pokušavam da zaspim, ali se zraci sunca prodirući kroz roletne očigledno protive mojoj želji. Obasjavaju belu postelju, odsjaj naglašava moju znojavu kožu,svaki milimetar sobe koji podseca na njega,osvetljen je.
Ustajem iz kreveta I odlazim u kupatilo,uključujem radio,odlazim pod hladan tuš. Na radiu svira dobra stara od Merlina, ‘’Rekla je nije to zub, to mnogo jače zaboli iii ne prestaje’’ . Osećam se tako cela, I svoja.Ali opet, ja sam delom njegova jer on je tu. Postoji u svakom mom osmehu,svakom pogledu,postoji u svakoj mojoj misli.
On je moja prva ljubav. To nije njegovo ime,prezime,izgled,karakter. On je ona emocija koju budi u meni,on je onaj drhtaj tela koji se stvori kada osetim njegove usne na mom vratu.
Daje mi mogućnost da budem bilo ko I opet,sa njim, biću to samo ja…
Dok na radiu svira pesma koja podseca na moju prvu ljubav, napolju pada sneg. Buka automobila je gotovo neizbezna. A kroz prozor sobe,vidim samo nemire na ulici. Namrstenih lica ljudi napustaju market. A ja lezim ususkana u zagrljaj pokrivaca, ispijam caj povremeno posmatrajuci vatru u kaminu. Svaka nova pahuljica snega na mom prozoru, vraca uspomene na proslu zimu. On I ja. Mi. Nismo se culi sedam meseci,ne brojim,ali znam..sedam meseci I tri dana.
Da, proslo je nevidjeno mnogo vremena od kada nas nema. Sta ja to pricam,nije proslo mnogo,tek nas nece biti. . .
‘’Idem u prodavnicu,treba ti nesto?’’ , ‘’Ne ljubavi,trebas mi samo ti, daj ne idi sada u prodavnicuuu’’ mislim u sebi, ‘’Ne,ne treba mi nista,hvala’’
Posmatram ga dok odlazi, brojim svaki oziljak na njegovom telu. Dvanaest? Sta se desava sa tobom,hoces da ubijes sebe?  -pricam i sama sa sobom,sjajno. 
‘’Trinaest,jesi prebrojala svaki,mogu da idem?’’ sa sve osmehom na licu vraca se u krevet,nikada vise lepsi, ‘’Promakao mi je jedan,vise srece drugi put’’
Nazad na pocetak <-
17ti rodjendan, ne menja stvari I dalje cekam famozinih 18. Odrastala sam uz brata I sestru koji su znatno stariji, a onda I njihovo drustvo. 17 godina,izlasci do jutra, skola odmah nakon. Razmisljam, kada odem u srednju,stvari ce biti drugacije. Brzo zivim. Prilagodjavam se. Kada posle grada imam vremena za razmisljanje , razmisljam o tome kako sam brzo prosla sve, zasiticu se nekih stvari, dosadice mi. A onda se zamislim, godine nisu bitna stvar, sa svojih 17 sam prozivela sto neko nije za ceo zivot. Zasto pricam o godinama? Zato sto je on , kada sam ja imala 17 imao 24.
Tada je bio kao dostupan za mene koliko I prostorija sa naznakom ‘’ OGRANICEN PRISTUP’’. Uvek je bio u ‘’mom’’ drustvu, provodio je svaki dan svog zivota u nasem dvoristu. Nikada ga nisam gledala na ‘’taj’’ nacin, nikada nisam ni pomisljala da ce on biti moja prva simpatija,prva ljubav. Kako odrastam, godine vise nisu samo broj, postaju sve bitnija stvar. A sa godinama, sve mi se vise svidja.’’ MA UVEK IZABERI ZABRANJENO!! ‘’ mislila sam u sebi.
Ne bitno koliko se nesto cini nedostiznim, ko hoce nadje nacin. Uzecu ono sto zelim. Samo tako I umem. Da pricam o onome sto najbolje znam? Tri reci,
huligan, zelene oci, moj –jos uvek ne, ali bice . 
Mislim da nema utakmice koju je propustio, nema utakmice na kojoj nije zadobio neku povredu. ‘’Puca me adrenalin kada sam tamo, kada desetine hiljada ljudi peva ‘Sever celi sada se veseli’ , vodicu I tebe ‘’ namiguje, uzima svoje pivo I ustaje da igra. Na zurkama je bio kao I ostali momci. Flasa u ruci, huliganske majice, poneka baklja. Ono sto ga je razlikovalo bila je njegova narav. Nema zurke na kojoj se nije potukao, smetalo mu je kada ga ljudi zakace u prolazu, kada mu neko spomene nesto negativno za njegovu ekipu, takav je da bi I sam posao na ceo grad ako treba.
Poceli smo da se dopisujemo , sve se svodilo na zezanje. Ali vremenom, postali smo sve intimniji. Cetiri meseca neprestanog dopisivanja.
Ko bi rekao da je on onaj huligan koga znam. Bio je tako tih, samo se smejao I slusao me. ‘’Glupo mi je da ja ovoliko pricam, nemoj samo da mi se smejes, reci nesto’’ I rekao je , ‘’Volim da te slusam’’ . Kratko I jasno..
Dugo nismo znali da definisemo nas odnos. Da bilo je ocigledno da se svidjamo jedno drugom, ali nista konkretno.  To me je zamaralo, par puta mi napise nesto da se zapitam ‘’Sta ja ovo radim sa ovim kretenom?‘’
…
‘’Sve mi je ovo novo. ‘’ , ne razumem ga, ‘’Sta ti je novo?’’
‘’Sve ovo, mi, nas dvooje. Znas nisam u tom fazonu, ljubav, devojke’’ 
‘’Znaci hoces da prekinemo ovo? ‘’
‘’Ludaco jedna,sta da prekinemo? Cujes li ti sebe’’ uh, pada mi teret sa srca, samo cu se nasmejati. Prekida ovu tisinu, ‘’Hocemo da krenemo?’’ , ustajemo sa terena koji se nalazi nedaleko od moje kuce I krecemo.
Vec pet meseci stojimo na nuli. Ne znam gde ovo vodi. Celo vece sam se raspravljala sa mojima, a onda vidim I njegovu poruku ‘’Cekam te u dvoristu, ajde da prosetamo’’ .
Bila sam bas nervozna, na njemu se prelomilo. Poceli smo sa pricom o ljubavi, vezama a onda je on rekao ‘’Zbog ljubavi se gine ‘’ I sve bi bilo dobro, krajnje romanticno da  nije dodao ‘’ Ja bih za Zvezdu zivot dao’’ ,
 ‘’Za zvezdu bi umro? Za tu zvezdu si ostao bez glasa mali million puta a meni ne mozes da kazes dve reci. U redu. ‘’ okrecem se I ulazim u kucu. Najduza noc u zivotu. Bila je ponoc, lezim I cekam njegovu poruku. Vreme prolazi I nema ga da se javi. Nije valjda gotovo?
Stize mi poruka od druga ‘’Spremi se’’ , mislim u sebi sigurno je pogresio. U istom trenutku tata ulazi u sobu, namrgodjenog lica I vidno nervozan, samo premotavam film I razmisljam sta li sam sada uradila? Zove me na terasu , izlazim a u dvoristu stanje kao na stadionu. Neko je vec zapalio baklju, kante sluze kao bubnjevi a on ih je nadglasao ‘’ NOCAS CUU DA PEVAM SAMO SA TEBE’’ .
Lice uz lice, na milimetar je od mene ‘’Ti si samo moja.’’




I bila sam samo njegova. A on je bio samo moj .
Uzela sam ono sto sam htela. Rekla sam, drugacije ne umem. Vratite se na pocetak price, na deo gde sam zaboravila jedan oziljak. Znate koji je? Ni ja nisam znala, ali shvaticete sve iz njegove poruke.

           ‘’ Obicni zenskaros a ti hladna ku*ka!!Zaje*ala nas je ona noc kad sam te ljubio do zore,a ti mi zaspala u narucju. Zavoleli smo se a nismo smeli. I sad ubijamo ovu ljubav ponosom. Ostavila si oziljak tamo gde se ne vidi, zato ga nisi ni prebrojala onda.Stajem na 13 da bi znala da je taj poslednji, sa leve strane… ‘’

.. njegovo ime bilo je uzrok svega. Ubrzani otkucaji srca, osmesi, sreca, lj u b a v, a I onih manje lepih stvari- neispavanih noci, tuge,suza,boli,jecaja…ravnodusnosti.
Kazu da na kraju dolazi samo jedno. Prokleta hladnoca. I bili su u pravu.
Putevi su nam se razisli, rastali smo se u lepom secanju. A lepo secanje je nesto sto te vraca osobi.
Srescemo se opet.  

Predpostavljam da niste predpostavili da je predpostavljam pogrešno napisano?

                                     

Pretpostavljam da u prošlom postu niste primetili da je reč ‘’pretpostavljam’’ gramatički pogrešno napisana.
Baš je to tema današnjeg posta. Verovatno je većina vas pomislila kako je to sitnica, I kako to ne menja smisao napisane rečenice. I o tome bih volela da danas pričamo. Stinicama koje menjaju, ili ne menjaju život a mi ih ignorišemo ili ih čak ni ne primetimo.
Sreća je relativna stvar. Pitala sam desetine ljudi sta je za njih sreća, od svih, dobila sam drugačiji odgovor. Ali jedan odgovor, naveo me je na razmišljanje :
‘’ Za mene sreća je … … … uh, teško pitanje. Čekaj da malo razmislim. Srećan sam kada sam okružen dobrim ljudima, kada je svuda okolo pozitivna energija. Nekako sam najsrećniji bio kada sam se zabavljao sa jednom devojkom. Ona bi mi izmamila osmeh na lice samo smejući se. To je sreća.. ’’
-Upitala sam ga zašto onda sada nije sa tom devojkom?
‘’Sitnice neke I posvađali smo se.’’ – odgovorio je odmahivajući glavom i spuštajući pogled ka zemlji.
Koliko značaja je on pridao sitnicama, a koliko u isti mah mi nismo. Definišimo šta je za nas to sreća, definišimo šta za nas jeste sitnica a sta nije. Razgraničimo ono sto nam je zaista bitno, od onoga sto mislimo da nam je bitno.
Korak po korak, I jednog dana stvorićemo svoj put, hrabro koračajući ka cilju, ne osvrćući se na prošlost. To I jeste neki plan. Ono što ne smemo zaboraviti jesu naši prvi koraci, sitni u odnosu na put koji se nalazi iza nas, još sitniji u odnosu na put koji treba preći. Ne smemo zaboraviti sitnice koje nas čine srećnima. Ne smemo zaboraviti kako nam na ulici, malo dete koje prvi put vidimo, tako lako izmami osmeh na lice, kako nam drugovi ushićeno pevaju rođendansku pesmu dok mi u sebi zamišljamo želju, kako smo srećni zbog prve ocene, prvog posla.. Ne smemo zaboraviti da nas svaka ta sitnica, čini ljudima kakvi smo danas.
Kažu da je sreća najiskrenija kod dece, jer su neiskvarena I uživaju u istinski lepim stvarima.
Nemojte zaboraviti dete koje ste bili, sitnice koje su vam mamile osmeh na lice I najvažnije, ne zaboravite da sebi priuštite sitnice koje vas čine srećnima. Na kraju dana, upitajte dete koje ste bili da li je ponosno na ono u sta je izraslo? Ako se I dalje radujete zagrljaju, osmehu, suzama radosnicama, ja vam garantujem da jeste.
I za kraj, reči osobe koja me je inspirisala da napišem danasnji post
‘’ Sad ću da ti dam svoje mišljenje. Što se tiče ljudi, pravih vrednosti, emocija, trenutaka, celine zivota u trenutku, svakako novac je kratkotrajna satisfakcija, je*eno sredstvo za zivot. Ne bi trebalo sve da se bazira na tim krvavim papirima koji jel' te imaju neku veliku vrednost.
Osmeh.
To je ono što vredi.Čovek treba darivati osmeh svakodnevno, I zagrljaj. Lepu reč negde u prolazu, zapravo te lepe reči I osmesi ostanu jedine uspomee na čoveka kada nestane sa ove zemlje …. ‘’

                                              photo source  https://instagram.com/ninaastanic